Zakon o ravnopravnosti polova, kao jedan od antidiskriminatornih zakona, bliže razrađuje Ustavom zajemčeno pravo na ravnopravnost žena i muškaraca i uvodi posebne mere za ostvarivanje politike jednakih mogućnosti. U oblasti rada posebno su uređena samo pitanja koja se najneposrednije odnose na ostvarivanje ravnopravnosti polova, a nisu uređena Zakonom o radu — naročito posebne mere za postizanje ravnopravnosti polova u procesu rada.
Poslodavac je dužan da zaposlenima, bez obzira na pol, obezbedi jednake mogućnosti i tretman u vezi sa ostvarivanjem prava iz radnog odnosa. Ne smatraju se diskriminacijom ni povredom principa jednakih mogućnosti: posebne mere za povećanje zaposlenosti i mogućnosti zapošljavanja manje zaposlenog pola, posebne mere za povećanje učešća manje zastupljenog pola u stručnom osposobljavanju i napredovanju, i druge posebne mere utvrđene zakonom.
Državni organi, organi AP, gradova i opština, kao i javne službe i preduzeća čiji je osnivač država ili se finansiraju iz javnih prihoda, dužni su da primenom afirmativnih mera obezbede da politikom zapošljavanja najmanje 30% lica manje zastupljenog pola bude u svakoj organizacionoj jedinici, kao i na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora.