Zaštitnik građana je institucija zadužena da štiti prava građana kontrolom izvršne vlasti, naročito organa državne uprave. Prvi put je zvanično uveden u Švedskoj 1809. pod nazivom ombudsman (reč znači osoba koja ima sluha za narod). U Srbiji je ustavna kategorija — nezavisan državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, ali nije ovlašćen da kontroliše Narodnu skupštinu, predsednika Republike, Vladu, Ustavni sud, sudove i javna tužilaštva. Zakon o Zaštitniku građana donet je 2005. godine.
Zaštitnika građana bira Narodna skupština većinom glasova svih poslanika, na predlog Odbora za ustavna pitanja; posle izbora polaže zakletvu. Uslovi su: da je diplomirani pravnik, da ima najmanje deset godina iskustva na pravnim poslovima, visoke moralne i stručne kvalitete i zapaženo iskustvo u zaštiti prava. Ne sme biti član stranke ni vršiti drugu funkciju, uživa imunitet kao poslanik, nezavisan je i odgovara samo Narodnoj skupštini (godišnji izveštaj); ima četiri zamenika.
Zaštitnik štiti prava pokretanjem postupka protiv organa uprave, pružanjem dobrih usluga, posredovanjem i savetima, izveštavanjem Skupštine i javnosti i zakonodavnom inicijativom. Postupak se pokreće na zahtev stranke ili po sopstvenoj inicijativi (zakon ne pominje službenu dužnost, pa je diskreciono pravo široko); pre toga stranka mora iscrpiti sva pravna sredstva. Pritužba može biti pisana ili usmena, a rok za podnošenje je jedna godina.