Ljudska prava određuju pravni položaj pojedinca u odnosu na državnu vlast i predstavljaju granicu koju vlast u demokratskoj državi ne sme da prekorači; obim i poštovanje ljudskih prava najbolji su pokazatelj stepena demokratije. Nastaju krajem 18. veka pod uticajem liberalizma; jedan od prvih i najvažnijih akata je Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz 1789.
Po vremenu nastanka prava se dele na tri generacije: prvu (lična i politička, kraj 18. i početak 19. veka), drugu (ekonomska, socijalna i kulturna, kraj 19. i početak 20. veka) i treću (pretežno kolektivna, druga polovina 20. veka). Posle Drugog svetskog rata počinje internacionalizacija: UN Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima (1948) i dva pakta (1966), a na evropskom nivou Evropska konvencija (1950) i Evropska socijalna povelja (1961).
Ustav RS ceo drugi deo posvećuje ljudskim i manjinskim pravima: garantuje neposrednu primenu, utvrđuje uslove ograničenja i opštu zabranu diskriminacije, i jemči sudsku zaštitu. Prava se ograničavaju samo ako to Ustav dopušta, u neophodnom obimu i bez zadiranja u suštinu prava, a dostignuti nivo prava ne može se smanjivati. Po predmetu zaštite dele se na lična, politička, ekonomska/socijalna/kulturna, prava stranaca i prava pripadnika nacionalnih manjina.