Srpska srednjovekovna država ostavila je bogato kulturno nasleđe, pre svega kroz manastire. Vladari iz dinastije Nemanjića (i drugi) gradili su zadužbine — manastire koje su podizali za spas duše i kao verska i kulturna središta. Među najpoznatijim su Studenica, Žiča, Sopoćani, Gračanica, Dečani, a poseban značaj ima Hilandar, srpski manastir na Svetoj gori (Atosu).
Manastiri su bili ukrašeni freskama — zidnim slikama izuzetne umetničke vrednosti (npr. „Beli anđeo“ iz manastira Mileševa). U manastirima su se čuvale i prepisivale knjige, pisali rodoslovi i žitija (životopisi svetitelja i vladara). Tako su manastiri bili ne samo bogomolje, već i škole, biblioteke i središta pismenosti.
Srpska srednjovekovna kultura razvijala se pod jakim uticajem Vizantije, ali je stvorila i sopstvena, prepoznatljiva dela. Pisalo se ćirilicom, na srpskoslovenskom jeziku. Ovo nasleđe — manastiri, freske, knjige — danas je deo najvrednije kulturne baštine Srbije, a neki manastiri su pod zaštitom UNESCO-a.