Međunarodna pravna pomoć u statusnim pitanjima podrazumeva pravnu saradnju između dve države — države molilje i zamoljene države. Osnov za ukazivanje pravne pomoći sadržan je u međunarodnim ugovorima — dvostranim (bilateralnim), koje su zaključile dve države, i višestranim (multilateralnim), koje je zajednički zaključio veći broj država — kao i u domaćem zakonodavstvu. U građanskopravnoj oblasti, čiji su deo i statusna pitanja fizičkih lica, pravna pomoć se odnosi na dostavljanje sudskih i vansudskih akata, izvršavanje zamolnica, legalizaciju isprava, saznanje i utvrđivanje stranog prava, a ponekad i na razmenu i izdavanje isprava o ličnom stanju.
Prema Zakonu o opštem upravnom postupku, za pravnu pomoć u odnosu sa inostranim organima važe odredbe međunarodnih ugovora, a ako tih ugovora nema, primeniće se načelo uzajamnosti; u slučaju sumnje u postojanje uzajamnosti objašnjenje daje Ministarstvo spoljnih poslova. Najčešća pitanja koja uređuju ovi ugovori su način komuniciranja nadležnih organa, postupanje po zamolnicama, overa i dostavljanje isprava, dokazna snaga javnih isprava i razmena isprava o ličnom stanju.
Značajne multilateralne konvencije su: Konvencija o građanskom postupku (Hag, 1954), koja uređuje konzularni put opštenja; Konvencija o ukidanju potrebe legalizacije stranih javnih isprava (Hag, 1961); Konvencija o izdavanju izvoda iz matičnih knjiga na više jezika (Beč, 1976); i Evropska konvencija o obaveštenjima o stranom pravu (London, 1968). Kada je neko pitanje uređeno i bilateralnim i multilateralnim ugovorom koji važe za obe države, primenjuje se pravilo da poseban zakon derogira opšti (lex specialis derogat legi generali) — primenjuje se bilateralni ugovor, a multilateralni samo ako je povoljniji.