Brak je jedan od najstarijih društvenih i pravnih instituta i spada među najvažnije osnove konstituisanja porodice. U formalnom smislu brak je ugovor — specifičan ugovor porodičnog prava koji se zaključuje između dva lica različitog pola uz učešće nadležnog organa (matičara); sadržinski, brak je zajednica života muškarca i žene između kojih postoje utvrđena prava i obaveze. U našem pravu brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca, a različitost polova supružnika je ustavni princip iz koga proizlazi da bi brak sklopljen između lica istog pola bio u suprotnosti sa ustavnim poretkom.
Ustav Republike Srbije jemči pravo na sklapanje braka i ravnopravnost supružnika: svako ima pravo da slobodno odluči o zaključenju i raskidu braka, brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom, a zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene. Da bi brak bio pravno priznat, potrebno je ostvariti određene pravne pretpostavke — pozitivne (bez čijeg postojanja ne može doći do sklapanja braka) i negativne (bračne smetnje, zbog kojih brak, iako može nastati, neće biti pravno valjan).
Pozitivne pretpostavke, odnosno bitni uslovi za sklapanje braka su: različitost polova (materijalni uslov); bračne izjave — saglasne izjave volja koje moraju biti stvarne, ozbiljne, slobodne i date u zakonom predviđenoj formi; forma u kojoj se brak zaključuje kao konstitutivni element (brak se sklapa isključivo pred matičarem, forma ad solemnitatem, a brak sklopljen van propisane forme je apsolutno ništav); i zajednica života supružnika kao cilj braka — ako zajednica života izostane, brak je ništav.