Vansudska zaštita je zaštita prava i dobara koja se ostvaruje neposredno, bez posredovanja suda ili drugog državnog organa, u situacijama kada je zaštita nužna odmah, a pomoć nadležnih organa nije dostupna na vreme. U oblasti obezbeđenja, vansudska zaštita se ostvaruje kroz zakonom priznate institute — pre svega nužnu odbranu i krajnju nuždu — koji isključuju protivpravnost radnje preduzete radi zaštite.
Ovi instituti su određeni Krivičnim zakonikom i primenjuju se na sva lica, pa i na službenike obezbeđenja. Njihov značaj je dvostruk: određuju kada je dozvoljeno preduzeti radnju zaštite (npr. upotrebiti silu ili oružje) i istovremeno postavljaju granice — jer prekoračenje tih granica ponovo čini radnju protivpravnom. Zato je poznavanje ovih instituta osnov za razumevanje granica dozvoljene samozaštite.
Pored nužne odbrane i krajnje nužde, u širem smislu u vansudsku zaštitu ubrajaju se i dozvoljena samopomoć (pod strogim uslovima) i pravo zadržavanja zatečenog izvršioca krivičnog dela do dolaska policije. Zajedničko svim ovim institutima je da su izuzetak i da važe samo dok traje opasnost i u granicama nužnog — čim opasnost prestane ili se može otkloniti pozivanjem nadležnih, prestaje i osnov za vansudsku zaštitu.