Radno vreme je period u kome je zaposleni dužan, odnosno raspoloživ da obavlja poslove prema nalozima poslodavca. Vreme pripravnosti (kad je zaposleni spreman da se odazove pozivu, ali nije na mestu rada) ne smatra se radnim vremenom, ali se vreme koje u toku pripravnosti provede u obavljanju poslova po pozivu smatra radnim vremenom. Radno vreme može biti puno, nepuno i skraćeno.
Puno radno vreme iznosi 40 časova nedeljno, ako Zakonom nije drukčije određeno (za mlađe od 18 godina najviše 35 časova nedeljno). Opštim aktom može se utvrditi radno vreme kraće od 40, ali ne kraće od 36 časova nedeljno; takav zaposleni ostvaruje sva prava kao da radi puno radno vreme. Nepuno radno vreme je kraće od punog. Skraćeno radno vreme uvodi se na poslovima sa povećanim rizikom, srazmerno štetnom dejstvu, a najviše za 10 časova nedeljno.
Prekovremeni rad je rad duži od punog radnog vremena; zaposleni je dužan da radi prekovremeno u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i drugim slučajevima kada je neophodno završiti nepredviđen posao. Prekovremeni rad ne može trajati duže od osam časova nedeljno, a zaposleni ne može da radi duže od 12 časova dnevno uključujući prekovremeni. Radna nedelja traje, po pravilu, pet radnih dana; radni dan osam časova. Poslodavac obaveštava zaposlenog o rasporedu radnog vremena najmanje pet dana pre promene (izuzetno ne kraće od 48 časova unapred).