Zabrana diskriminacije je opšteprihvaćeno civilizacijsko načelo sadržano u načelima Ustava i u odredbama o ljudskim pravima. Član 21. Ustava propisuje da su svi jednaki pred Ustavom i zakonom i zabranjuje svaku diskriminaciju, neposrednu ili posrednu, naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, porekla, veroispovesti, uverenja, imovnog stanja, jezika, starosti i invaliditeta. Zakon o zabrani diskriminacije bliže uređuje ovu materiju i ustanovljava Poverenika za zaštitu ravnopravnosti (samostalan i nezavisan organ).
Diskriminacija postoji kada se pravi razlika među ljudima zbog njihovih ličnih svojstava. Postoji sedam oblika opšte diskriminacije: neposredna diskriminacija, posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje. U opštoj diskriminaciji razliku može vršiti bilo koje lice i ugroženo može biti bilo koje lice.
Posebna diskriminacija postoji kada je subjekat koji vrši razliku tačno određen, kada se u tačno određenoj oblasti vrši razlika ili prema određenoj grupi. Slučajevi posebne diskriminacije su: pred organima vlasti, u oblasti rada, u pružanju javnih usluga, verska, u obrazovanju, na osnovu pola, seksualne orijentacije, prema deci, na osnovu starosnog doba, prema nacionalnim manjinama, zbog političke ili sindikalne pripadnosti, prema osobama sa invaliditetom i s obzirom na zdravstveno stanje.