Politika jednakih mogućnosti je pravno i institucionalno stvaranje društvenog okruženja u kome ne postoji razlika između žena i muškaraca u učešću u svim bitnim društvenim procesima. Podrazumeva norme koje zabranjuju razliku, norme koje nameću obavezu (npr. najmanje 30% manje zastupljenog pola na izbornoj listi) i norme koje davanjem prava jednom polu osiguravaju ravnopravnost (posebna prava žena u vezi sa porodiljskim odsustvom), ali i institucionalni mehanizam za njihovu primenu.
Član 15. Ustava jemči ravnopravnost žena i muškaraca i obavezuje državu da razvija politiku jednakih mogućnosti — dakle, država ne samo štiti, već ima i aktivnu ulogu u stvaranju okruženja jednakih mogućnosti. Razrada je sadržana u Zakonu o ravnopravnosti polova iz 2009. godine, koji uređuje tri pravca: puno i jednako ostvarivanje prava bez obzira na pol, posebne mere za sprečavanje i otklanjanje diskriminacije i postupak pravne zaštite.
Zakon uvodi trostruke obaveze države. Kao poslodavac (državni organi, javne ustanove), država mora omogućiti jednak tretman, voditi evidenciju o polnoj strukturi zaposlenih, a poslodavac sa više od 50 zaposlenih usvaja plan mera za otklanjanje neravnomerne zastupljenosti polova; zabranjuje se razlika po polu pri zapošljavanju, napredovanju i zaradi (jednaka zarada za isti rad), kao i uznemiravanje i seksualno ucenjivanje na poslu.