Opažanje osoba je složen proces procene osobina, emocija, temperamenta, motiva i drugih ličnih svojstava. Razlikuje se od opažanja fizičkih objekata (koji su stabilni) jer podrazumeva uzajamno delovanje posmatrača i posmatranog. Činioci koji utiču na opažanje su naročito: selekcija (izbor draži, zavisi od motivacije i kulture); prvi utisak (impresija), koji se čvrsto održava i utiče na dalje opažanje; i stereotipno gledanje na ljude (uprošćene, često neosnovane slike o grupama).
Na tačnost opažanja utiču osobine onoga koga opažamo (tačnije opažamo one koji otvorenije manifestuju osobine) i osobine ocenjivača (iskustvo, inteligencija, kritičnost prema sebi, nepristrasnost, opreznost u sudovima). Greške su češće pri opažanju osoba nego objekata jer ima manje pouzdanih oslonaca, teško je ostati nepristrasan i ima mnogo posebnih činilaca (zatvorenost, namerno lažno prikazivanje).
Tipične greške: halo-efekat (ocena po prvom opštem utisku ili jednoj osobini — npr. doteranog direktora procenimo kao „dobrog“, a ne kao nekog ko krši zakon); greška centralne tendencije (ocenjivač iz straha od greške bira srednje ocene); i greška metaforičke generalizacije (logički neosnovano zaključivanje o psihičkim osobinama na osnovu fizičkih). Poznavanje ovih grešaka pomaže inspektoru da opaža objektivnije.