Ljudska prava se jemče ustavima kao najvišim pravnim aktima, ali i međunarodnim ugovorima i zakonima — istovremeno su zajemčena unutrašnjim (domaćim) i međunarodnim pravom. Iz toga proizlazi mogućnost da onaj kome je povređeno pravo, pošto bezuspešno pokuša zaštitu pred domaćim organima, potraži zaštitu pred međunarodnim organima. Ustav to izričito utvrđuje: građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava.
Međunarodni ugovori koji jemče ljudska prava obavezuju države pošto ih one potvrde (ratifikuju). Države su obavezne i da poštuju međunarodne običaje i opšteprihvaćena načela međunarodnog prava (sastavni deo međunarodnog prava). Naš Ustav jemči brojna prava i dodatno garantuje poštovanje svih prava zajemčenih potvrđenim ugovorima, opšteprihvaćenim načelima i zakonima.
Značajni međunarodni izvori su, pod okriljem UN, Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima i paktovi o građanskim i političkim, odnosno ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima; a u okviru Saveta Evrope — Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (s Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu).