Sudovi i drugi organi u RS dužni su da se, u skladu sa načelom zakonitosti, pridržavaju domaćih materijalnopravnih i procesnih propisa; u rešavanju odnosa sa inostranim elementom često treba da se upoznaju sa sadržinom stranog prava i da ga primene. Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (ZMPP) propisano je da će sud ili drugi nadležni organ po službenoj dužnosti utvrditi sadržaj stranog merodavnog prava — ta obaveza proističe iz toga što domaća koliziona norma upućuje na primenu stranog prava. Organ je dužan da po službenoj dužnosti utvrdi sadržinu stranog prava, bez obzira na to da li je to zakonska obaveza ili se stranka na njega poziva.
Saznanje stranog prava podrazumeva saznanje materijalnog prava koje važi u drugoj državi, ali ne i procesnog prava — na postupak se uvek primenjuju odredbe domaćih procesnih zakona. Pitanje obaveštavanja o stranom pravu predmet je brojnih međunarodnih ugovora, a najznačajniji multilateralni ugovor u ovoj oblasti je Evropska konvencija o obaveštenjima o stranom pravu (London, 1968). U RS se koriste dva izvora saznanja stranog prava: saznanje koje organ pribavlja od nadležnog državnog organa i saznanje iz javne isprave.
Obaveštenje o sadržini stranog prava organ može zatražiti od nadležnog organa u Republici, a to je prema ZMPP ministarstvo nadležno za poslove pravde. Prihvatanjem Evropske konvencije o obaveštenjima o stranom pravu predviđeno je formiranje nacionalnih organa za vezu — u RS je centralni organ za prijem zahteva i ujedno centralni otpremni organ Ministarstvo pravde. Po dobijanju odgovora, Ministarstvo pravde dostavlja obaveštenje o propisima strane države podnosiocu zahteva, bez upuštanja u tumačenje njihovog značenja; može dati propratna objašnjenja ili mišljenje, koje nije obavezujuće.