Osnovni domaći izvor prava u oblasti porodičnih odnosa je Ustav Republike Srbije, koji u odredbama o braku i porodici jemči osnovna prava, i Porodični zakon kao sistemski propis. Pored njih, izvor prava predstavljaju i potvrđene međunarodne konvencije, koje po Ustavu imaju neposrednu primenu i s kojima domaći propisi ne smeju biti u suprotnosti.
Najveći značaj u materiji braka i porodičnih odnosa imaju: Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, Konvencija o pravima deteta, Konvencija o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Konvencija o zaštiti materinstva, Konvencija o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, Konvencija o ostvarivanju alimentacionih zahteva u inostranstvu, Konvencija o pristanku na brak, Konvencija o državljanstvu udate žene, Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, Evropska konvencija o staranju o deci, Konvencija MOR o najgorim oblicima dečjeg rada i Konvencija o ljudskim pravima i biomedicini.
Ustavno načelo neposredne primene pravila o ljudskim i manjinskim pravima iz potvrđenih konvencija obavezuje domaće organe da primene odredbe konvencije kad god je neposredna primena moguća. Pored konvencija i propisa koji se neposredno odnose na porodične odnose, brak i lično ime, izvor prava u ovim oblastima su i zakoni koji sistemski uređuju druge oblasti a sadrže pojedine značajne odredbe — Zakon o nasleđivanju, Zakon o matičnim knjigama, Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o socijalnoj zaštiti.