Spaljivanje organskih ostataka (strništa, slame, korova) na poljoprivrednom zemljištu posle žetve je zakonom zabranjeno. Ova zabrana postoji iz više razloga: spaljivanje uništava korisne organizme i organsku materiju u zemljištu (smanjuje plodnost), zagađuje vazduh, i — što je najopasnije — lako se otima kontroli i izaziva požare koji se šire na susedne useve, zasade, šume, pa i objekte i ljude.
Požari nastali spaljivanjem strništa čest su uzrok velikih šteta u letnjim mesecima — vatra se brzo širi po suvom rastinju, naročito uz vetar, i može zahvatiti velike površine. Zato je sprečavanje spaljivanja žetvenih ostataka jedan od izričitih zadataka poljočuvarske službe. Poljočuvar treba da uoči i spreči takvo spaljivanje i da o prekršaju sačini zapisnik.
Poljočuvar koji zatekne spaljivanje ostataka ili štetu nastalu od takvog požara utvrđuje obeležja radnje, prikuplja podatke o izvršiocu i šteti, i obaveštava nadležne (poljoprivrednog inspektora, a kod požara koji se otima kontroli — i vatrogasce). Spaljivanje strništa nije samo poljoprivredni prekršaj — ako izazove požar većih razmera, može imati i teže pravne posledice. Prevencija (upozoravanje, prisustvo) najbolji je način da se ove štete izbegnu.