EU ima samo nadležnosti koje su joj dodeljene ugovorom (princip prenosa) — može delovati samo u granicama nadležnosti koje države članice prenesu radi postizanja ciljeva iz ugovora; ostale nadležnosti ostaju na državama članicama. Razgraničenje nadležnosti jasno je učinjeno Lisabonskim ugovorom, koji ih deli na tri kategorije: isključive, deljene i podržavajuće.
Isključive nadležnosti (član 3. Ugovora o funkcionisanju EU) su oblasti u kojima samo EU može donositi zakone i usvajati obavezujuće akte (članice samo ako ih EU ovlasti): carinska unija; pravila konkurencije za funkcionisanje unutrašnjeg tržišta; monetarna politika za zemlje evrozone; očuvanje morskih bioloških resursa; zajednička trgovinska politika; i zaključivanje međunarodnih sporazuma pod određenim uslovima.
Deljene nadležnosti (član 4) postoje kada i EU i članice mogu donositi obavezujuće akte (članice ostvaruju nadležnost tamo gde EU ne vrši svoju): unutrašnje tržište, socijalna politika, kohezija (regionalna politika), poljoprivreda i ribarstvo, životna sredina, zaštita potrošača, transport, energija, oblast slobode/bezbednosti/pravde, istraživanje i dr. Podržavajuće nadležnosti (član 6) postoje gde EU može samo podržati, koordinirati ili dopuniti delovanje članica (bez harmonizacije nacionalnih zakona): zaštita zdravlja, industrija, kultura, turizam i obrazovanje.