Spasavanje je izvlačenje ugroženih lica koja se sama ne mogu evakuisati (povređeni, onesvešćeni, zatečeni dimom ili vatrom). Spasavanje sprovode obučena lica i vatrogasci, uz upotrebu odgovarajuće opreme. Spasilac uvek prvo procenjuje sopstvenu bezbednost — ne ulazi se u prostor bez zaštite i bez obezbeđenog izlaza, jer ugrožavanjem sebe spasilac postaje još jedna žrtva.
Najveća opasnost u požaru za ljude nije uvek plamen, već dim i toksični produkti gorenja (ugljen-monoksid i drugi gasovi), koji vrlo brzo dovode do gubitka svesti i gušenja. Zato je pri kretanju kroz dim i pri spasavanju ključna zaštita disajnih organa (aparati za disanje kod vatrogasaca, improvizovana zaštita — vlažna tkanina — kod građana) i kretanje bliže podu.
Pri gašenju i spasavanju koristi se lična zaštitna oprema: vatrogasno odelo, kaciga, rukavice, obuća i izolacioni aparat za disanje kod profesionalaca. Građani koji vrše početno gašenje treba da paze na osnovne mere: ne udisati dim, gasiti sa bezbedne razdaljine, čuvati put povlačenja. Osnovni princip svake intervencije jeste da spasavanje i gašenje ne smeju stvoriti nove žrtve — bezbednost spasioca je uvek na prvom mestu.